Staro sujeverje kaže da ako poželite želju kad ugledate zvezdu padalicu, želja će vam se ispuniti. Implikacija je da su zvezde padalice toliko retke i da ako ste je slučajno ugledali, onda ste posebno odabrani za dozu sreće.
Ali da li su zvezde padalice zapravo toliko neuhvatljive? A šta su one, tačno?
Zvezda padalica je „uobičajeno, iako netačno, ime za meteor“ ili svemirsku stenu koja se sudara sa Zemljinom atmosferom, rekao je Edvin Čarls Krup, astronom i direktor Grifit opservatorije u Los Anđelesu.<
Meteori koji se nazivaju zvezdama padalicama posmatračima neba izgledaju kao „blesak svetlosti“, rekao je Krupp za Live Science. „Ova svetlost je vidljivi trag gasova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere koji su zagrejani do usijanja brzim prolaskom meteora, ili meteorske čestice, koja presreće Zemlju. Jednostavno, „zvezda padalica“ je komad svemirskog kamena ili prašine koji nakratko postaje vidljiv kada počne da gori u atmosferi naše planete. Veliki deo ovog materijala potiče iz asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera.
Dakle, koliko su uobičajene zvezde padalice? Koliko često ove blistave svemirske stene dolaze u kontakt sa Zemljinom atmosferom i koji je najbolji način da ih vidite?
„Meteori se javljaju stalno, širom Zemlje, ali se vide samo noću“, rekao je Krup. Većina nebeskih tela koja se sudaraju sa atmosferom su „veoma mala, tipično veličine zrna peska“, dodao je on.
Broj meteora vidljivih golim okom pod zaista tamnim nebom u periodu od 24 sata širom Zemlje procenjuje se na 25 miliona, prema izveštaju Univerziteta Oregon. Međutim, Zemlja takođe presreće mnogo manje čestica koje su previše sitne da bi bile otkrivene golim okom, primetio je Krup.
U mraku
U mraku
Ako želite da vidite zvezde padalice, važno je da pronađete lokaciju na tamnom nebu, rekao je Krupp. Lokacije sa tamnim nebom imaju veoma nizak nivo svetlosnog zagađenja i omogućavaju neprekidan pogled na noćno nebo.
Od 2001. godine, Međunarodni program za očuvanje mesta tamnog neba, koji vodi Međunarodna asocijacija tamnog neba (IDSA), podstiče zajednice da „očuvaju mračna mesta kroz odgovornu politiku osvetljenja i obrazovanje javnosti“. IDSA takođe diktira da li se lokacija zvanično može nazvati „tamno nebo“ i do danas je dodelila status tamnog neba za 195 oblasti širom sveta.
Određeni sajtovi imaju status „tamnog neba zlatne boje“, što je najviša moguća ocena IDSA-e. Neke od najboljih oblasti tamnog neba uključuju Nacionalni park Nortamberlend u Engleskoj, najveći park tamnog neba u zlatnom sloju u Evropi; Central Idaho Dark Ski Reserve, prvi rezervat tamnog neba sa zlatnim slojem u Sjedinjenim Državama; i pustinju Atakama u Čileu, koja sadrži opservatoriju La Silla, dom nekih od najmoćnijih teleskopa na svetu. (Možete videti sveobuhvatnu listu najboljih svetskih lokacija za tamno nebo na ovoj stranici Međunarodnog udruženja za tamno nebo.)
Nažalost, i uglavnom zbog ljudske aktivnosti, sve je teže pronaći iskonski tamno nebo. Prema „Svetskom atlasu veštačke osvetljenosti noćnog neba“, oko 80% svetske populacije živi pod „nebeskim sjajem“, koji Ministarstvo energetike SAD definiše kao „povećanje prividnog sjaja noćnog neba koje može da posluži za smanjenje vidljivost za astronomsko posmatranje“. U SAD i Evropi, procenjuje se da 99% ljudi živi pod određenim stepenom nebeskog sjaja.
Starlink, satelitska mreža Elona Maska koja omogućava internet, takođe izaziva probleme astronomima. Kada bude potpuno operativan, moglo bi da bude 42.000 Starlink satelita u orbiti oko Zemlje, nešto što je navelo Međunarodnu astronomsku uniju da stvori Centar za zaštitu tamnog i tihog neba od smetnji satelitskih sazvežđa kako bi „ublažio negativan uticaj satelitskih sazvežđa“.
Za većinu ljudi, rekao je Krup, viđenje zvezde padalice je redak događaj jer smo „izgubili noćno nebo zbog svetlosnog zagađenja“, što nam „nepotrebno uskraćuje zvezde“. Krup takođe veruje da su mnogi od nas krivi što su „zauzeti drugim stvarima“ i, kao rezultat toga, često ne odvajaju vreme da gledaju u nebo i dive mu se. Ali on je uveren da će osoba koja namerno i namerno posmatra nebo u vedroj noći sa lokacije „neuprljane veštačkim svetlom“ moći da vidi „pet do 10 meteora na sat“, ako ne i više.
„Sve što treba da uradite je da izađete napolje, pronađete lepu tamnu tačku, legnete na leđa i pogledate gore“, rekao je za Live Science Bill Cooke, šef NASA-inog Meteoroidnog ureda u Centru za svemirske letove Marshall u Alabami. . „Ne želite dvogled. Ne želite teleskop. Samo koristite oči.“
Postoje i periodi tokom cele godine kada je veća verovatnoća da će ljudi videti zvezde padalice. Kiše meteora, koje se javljaju kada Zemlja svake godine prođe kroz „uporni prsten krhotina koje baca kometa“, daju posmatračima mnogo veće šanse da vide mnoštvo zvezda padalica. Ovi događaji se mogu predvideti do dana, zahvaljujući pouzdanosti Zemljine orbite oko Sunca. Na primer, kiša meteora Perseidi, koja često dostiže vrhunac u avgustu, može obasuti Zemlju sa čak 50 do 100 vidljivih meteora na sat.
Čini se da su zvezde padalice mnogo češće nego što većina ljudi misli – samo morate da podignete pogled u pravo vreme i da budete na pravom mestu.
